Изложбу о употреби керамичких елемената односно фасадне декорације израђене од керамике од краја 19. века до савременог доба у војвођанској архитектури, аутора др Богдана Јањушевића, др Владимира Кубета и др Исидоре Амиџић, приредило је Друштво архитеката Војводине уз подршку Министарства културе Републике Србије и Града Новог Сада. Изложба у Културној станици Свилара у Новом Саду отворена је 23. децембра 2024. године и трајала је до 3. јануара 2025. године.
Масовнија употреба фасадне керамике у архитектури коинцидира са појавом новог стилског израза у уметности крајем 19. и почетком 20. века који доноси веома разнолике утицаје. Аутори изложбе као једну од најинтересантнијих и најстаријих зграда где је обилато коришћена фасадна керамика приказују Владичански двор у Новом Саду по пројекту Владимира Николић из 1899. године.
”Овде је очигледан покушај архитекте Николића да се инспирисан средњовековном архитектуром, стилским изразом приближи „српском националном стилу“ – истиче др Богдан Јањушевић, један од аутора изложбе.
На отварању изложбе др Богдан Јањушевић присутнима је приближио тему изложбе ”Керамичке плочице, добијене од печене глине, служе као финални производ и налазе примену у завршним обрадама зидова и подова, како у унутрашњости зграда тако и у екстеријеру. Ове плочице долазе у различитим бојама, текстурама и профилима. Најранији примери производње керамичких плочица сежу до Блиског истока, неколико векова пре нове ере. Након римског освајања ових крајева, технологија производње је нашла пут до Европе. Ипак, ова уметничка форма је нестала са европског тла у раном средњем веку, да би се поново појавила у већем обиму у 17. веку у Холандији. Традиција производње керамичких плочица опстала је у Турској и на Блиском истоку током средњег века, са карактеристичним цветним и геометријским орнаментима. Широка употреба керамичких плочица, посебно фасадне керамике на екстеријерима зграда широм Европе, поклапа се са појавом новог архитектонског и уметничког стила крајем 19. и почетком 20. века, обележеног различитим утицајима.”
Др Јањушевић је навео да је период краја 19. века довео до значајних промена у различитим аспектима живота, укључујући урбанизацију, научни напредак, технолошке иновације и културне трансформације. ”Као резултат убрзаног технолошког напретка и дубоке промене у начину живота, посебно у великим урбаним центрима, нова перцепција уметности и архитектуре постепено се појавила пред крај века и у војвођанским гадовима. Креатори визионари су препознали узалудност реплицирања историјских образаца, који су после неколико деценија доспели у креативни ћорсокак. Ово схватање отворило је пут новом стилском изразу познатом под разним именима: Ар нуво у Белгији и Француској, сецесија у Аустрији, модерни стил и уметност и занат у Енглеској, Либерти или цветни стил у Италији, Југендстил у Баварској, Слободни стил у Шкотској, каталонски модернизам у Каталонији, Свет уметности у Русија и други покрети,” наводи др Јањушевић и наставља, ”Већину ових покрета карактерише оживљавање заната и коришћење природних материјала као што су дрво, камен и керамика. У војвођанској средини се за нови стил одомаћио назив „сецесија“, који је потекао из Беча.”
На изложби су приказани и пројекти здања са фасадном керамиком која су пројековали, архитекти Деже Јакаб и Марцел Комор. Њихово дело је Јеврејска синагога у Суботици, једно од најзначајнијих остварења на прелому векова у Војводини, која је завршена 1902. године као први објекат јеврејске синагоге у тзв. “мађарском стилу”. Након изградње синагоге настављају да развијају исти стилски израз, промовишући употребу фасадне керамике као декорацију. ”Међу најинтересантнијим делима ове епохе спада породична палата Ференца Рајхла, где употреба раскошне „жолнаи“ керамике достиже врхунац,” навео је др Јањушевић на отварању, и наставио: ”Зграде до Другог светског рата приказане на изложби поседују карактеристике које их издвајају у односу на осталу градитељску продукцију свога времена, а то су аутентичан архитектонски и стилски израз, лични печат аутора пројекта и иновације у погледу решења декоративног, функционалног или конструктивног концепта у духу нових архитектонских стремљења на прелому векова. Већина ових зграда заштићена је као културно добро, али је због њихове старости и специфичних материјала који су коришћени током градње често потребна посебна стручност и пажња у конзерваторско-рестаураторским радовима. То је важан предуслов који би спречио пропадање или девастацију у будућности и омогућио да се ова изузетна остварења сачувају за генерације које долазе”.
У другој половини 20. века поново оживљава употреба фасадне керамике. Карактеристичан пример приказан на изложби је Зграда Правосудних установа која је саграђена по пројекту Мирослава Крстоношића у Новом Саду 1961. године. Модерно компоновано монументално здање доноси естетске, функционалне, технолошке и техничке новине у објекте сличне намене тог времена. Танки бетонски испуст се понавља у правилном вертикалном ритму фасаде, док зелена, жута, бордо и бела керамика на фасади доприноси њеној препознатљивости. Зора Митровић-Пајкић такође користи керамику на фасадама објеката које пројектује у Новом Саду између 1960. и 1966. године, а то су зграда „Гвожђар“ у Железничкој улици, Институт Машинског факултета, данас Факултета техничких наука и две стамбене куле на Булевару ослобођења. На самом крају 20. века настају монументалне зграде као што су стамбено-пословни објекат архитеката Миленије и Дарка Марушића и управна зграда НИС-а Александра Кековића, Зорана Жупањевца и Ивана Пантића, обе на Булевару ослобођења у Новом Саду, на којима је обилато коришћена фасадна облога од керамике.
”И у савременој архитектури у првим деценијама 21. века наставља се употреба керамичких елемената на фасадама,” закључује др Јањушевић.
Изложба је била изузетно посећена, прилози о изложби су били приказани на РТВ-у, као и порталима о култури. Резултати пројекта су такође објављени у часопису за архитектуру и урбанизам Фрагменти, који је научног карактера.
